Питања и одговори

Питање: Не знам да ли је ова форма намењена за овакав вид питања, а уколико јесте питао бих Вас за покретање поступка у случају клевете (пошто је то дело укинуто новим Кривичним законом РС). Претпостављам, покреће се парнични поступак, али по ком сад закону?

Одговор:  у праву сте, клевета се више не сматра кривичним делом. Некадашњим чланом 171. Кривичног закона било је прописано кривично дело клевете које се састојало у изношењу или проношењу штогод неистинитог што може шкодити његовој части или угледу оштећеног. Тежи облици овог дела са строжијим казнама постојали су у случају да је дело учињено путем штампе, радија, телевизије или сличних средстава или на јавном скупу односно, ако је оно што се неистинито износи или проноси довело до тешких последица за оштећеног.

Поступак због клевете покреће се тужбом за накнаду штете у парничном поступку. Дакле, одговор на Ваше питање био би по Закону о облигационим односима. Сама штета, па самим тим и основ за накнаду штете, може да се јави у два облика: као матерјална и као нематерјална штета.

Прво, члан 198. ЗОО-а прописује накнаду матерјалне штете која настаје када штетник повреди оштећеном част као и кад износи или преноси неистините наводе о прошлости, о знању, о способности другог лица, или о чему другоме, а зна или би морао знати да су неистинити, с тим да не одговара за проузроковану штету онај ко учини неистинито саопштење о другоме не знајући да је оно неистинито, ако је он или онај коме је саопштење учинио имао у томе озбиљног интереса. Дакле, овде се ради о накнади матерјалне штете која евентуално може произаћи из радње штетника ( на пример, оштећени изгуби запослење па тиме и зараду). Да би успео у спору, оштећени мора да докаже: 1.) да штетник о њему износи или преноси неистините наводе о прошлости, о знању, о способности другог лица, или о чему другоме; 2.) да те чињенице нису истините; 3.) да штетник зна или би морао да зна да су наводи које износи или преноси неистинити; и 4.) да је услед такве радње штетника оштећеном проузрокована штета.

Друго, члан 200. ЗОО-а прописује накнаду нематерјалне штете: За претпрљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајње то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству. Приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд ће водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом. Да би се успело у спору за накнаду нематерјалне штете потребно је да оштећени докаже слично као и код претходног основа, с тим да је услед штетникове радње, тј. радње која се квалификује као клевета, оштећеном повређен углед или част.

Проблем ће у пракси настати код одређивања појма клевете у грађанскоправном смислу. Претпостављам да ће се судови, бар у почетку, држати појма клевете који је прописивао некадашњи члан 171. Кривичног Законика.