Коментар радне верзије Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку

Коментар одредби које се односе на пуномоћнике

На сајту Министарства правде објављен је текст радне верзије Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку. Између осталог, предложене су и измене чланова који се односе на пуномоћнике. Ради лакшег праћења преносимо део текста који се односи на ово питање на тај начин што су досадашње одредбе прецртане и уместо њих дати предлози за регулисање заступања странака путем пуномоћника и то само измене које се тичу досадашњег члана 85. ЗПП-а. Дакле:

Странке могу да предузимају радње у поступку лично или преко пуномоћника који мора да буде адвокат.

Пуномоћник може бити адвокат ако законом није другачије одређено.

Странку која није правно лице може заступати пуномоћник који је потпуно пословно способан.

Изузетно од става 1. овог члана, Пуномоћник правног лица може бити само дипломирани правник са положеним правосудним испитом, који је стално запослен у том правном лицу.

Странку мора да заступа адвокат у поступку по ванредним правним лековима изузев ако је сама адвокат.

Заступање Републике Србије и њених органа, јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе уређује се посебним прописима.

Суд може да позове странку која има пуномоћника да се пред судом лично изјасни о чињеницама које треба да се утврде у парници.

Странка коју заступа пуномоћник може увек да приступи суду и даје изјаве поред свог пуномоћника и сама предузима радње, ако овим законом није другачије прописано.

Ако утврди да пуномоћник који није адвокат није способан да врши ову дужност, суд ће указати странци на штетне последице које могу настати услед неправилног заступања.

Дакле, поново се враћа систем да странку у парничном поступку може заступати лице које није адвокат. Једини услов је да је то лице потпуно пословно способно. Такво решење није добро. Зашто?

Први разлог односи се на отварање могућности за злоупотребу. Наиме, и у досадашњој пракси су се као заступници странака јављала лица која нису адвокати, која чак нису ни дипломирани правници, и која су за своје услуге наплаћивали одређену цену од странака. Лоша страна се огледа у томе што квалитет те услуге не може бити исти као и када је пружа лице које се за то школовало, немање довољно знања и искуства за заступање, непознавање законских прописа. Све то може битно утицати на остваривање права странке у поступку. Странка може бити оштећена на више начина, на пример, пропуштање рока за извођење и предлагање одређених радњи у поступку, пропуштање рока за жалбу, одбацивање тужбе због неуредности и сл. Закони се често мењају и за њихову правилну примену потребно је котинуирано праћење. Да ли неко коме то није посао и редовно занимање може на квалитетан начин да се стара о свим аспектима једног поступка, о правима и обавезама странке коју заступа и др. Тешко.

Друго, отвара се могућност за надриписарство. Надриписари су лица која се неовлашћено и уз накнаду баве пружањем правне помоћи. У том смислу Кривични законик прописује у квиру кривичних дела против првосуђа и кривично дело надриписарства ( члан 342. КЗ). Чињеница да се овакво пружање правне помоћи санкционише Кривичним закоником није довољна заштита што показује и досадашња судска пракса. То, поред што штети заступаном, штети и адвокатури, правосуђу и друштву као целини.

Дакле, само лице које је положило правосудни испит и које се бави адвокатуром може на одговарајући начин заступати интересе странака у поступку. Није довољна заштита ни чињеница да странка може и поред постојања пуномоћника сама приступати суду и давати изјаве, будући да се у великом броју случајева ради о лицима која не познају право.

Завршићемо питањем: да ли би сте дозволили да Вас оперише неко ко није лекар специјалиста? Зашто онда дозволити да се о Вашим правима и интересима стара лице које није за то квалификовано?